Logor Weri kod Andelfigena Kanton Zürich Svajcarska 1943

Detalji
Datum kreiranja: ponedeljak, 01 decembar 2014 05:18
Pogodaka: 7484
Kanton Zürich 1943

Kako su stigli u Švajcarsku ni danas nije do kraja razjašnjeno, ali se pretpostavlja da su došli iz Engleske preko Francuske. Oni su bili smešteni 17. decembra 1942. u tri barake u mestu Weri, kod Andelfingena. Pošto lokalno stanovništvo nije imalo dovoljne radne snage uključili su kršne momke iz Srbije u raščišćavanje i uređivanje jezera Hauser i okolnih šuma, a takođe su pomagali i lokalnim seljacima u poljoprivrednim poslovima. Život u logoru su vojno kontrolisali Švajcarci, ali su posle radnog vremena Srbi smeli da se slobodno kreću u reonu između Wintertura i Šafhauzena.
Upozorenje devojkama
U arhivi je ostalo zapisano da su srpski mladići nesumnjivo posedovali šarm, kojim su osvajali ženska srca u Andelfingenu i okolini. Ljudi iz Gradskog veća Andelfingena su imali obavezu da podele letke stanovnicima, gde je između ostalog pisalo i o sumnjivom ponašanju žena i devojaka prema interniranim Srbima. Čak da su neke žene bile i u intimnim vezama sa Srbima, koje su vodile svojim kućama. Takve su bile javno opominjane, pa i kažnjavane.
Prema do sada poznatim zapisima, odnos između stanovništva i interniranih Srba je bio prilično dobar. Kako je navedeno u izveštaju koji je pronađen u opštinskoj arhivi Andelfingena, oni su imali dovoljno novca i u slobodno vreme su moderno obučeni obilazili najbolje kafane. Pili su najskuplja vina i zahtevali najbolju hranu. Ujedno se u izveštaju navodi da su 14. januara 1943. u svojim logorskim barakama, zajedno sa meštanima Andelfingena, čak proslavili srpsku Novu godinu i da su bili "velikodušni domaćini". Novogodišnje slavlje je koštalo u to vreme velikih 1.000 franaka, a sve troškove je preuzelo tadašnje jugoslovensko poslaništvo sa sedištem u Bernu.
U dokumentima do kojih smo došli pominje se Sima Mirić (22), jak i zdrav momak. On je posle dolaska u švajcarski logor upoznao familiju Gaser, Karla i Idu, i ubrzo se sa njima sprijateljio. Pošto nisu imali dece želeli su da ga usvoje, ali iz pravnih razloga to nisu mogli da učine. Međutim, Sima je ipak uspeo da dobije boravišnu vizu i tako je pomagao bračnom paru do kraja njihovih života. Kasnije se oženio sa Idom Veber iz Marthalena i sa njom dobio sina i ćerku. Sima Mirić se bavio gajenjem krompira i postao je jedan od najvećih poljoprivrednika u Andelfingenu.
Prvi je imao traktor, a kasnije i kamion. Sada to radi njegov sin i verovatno i njegovi unuci. Drugi Srbin koji je takođe zauvek pronašao dom u Andelfingenu je Milan Savić, u ono doba veoma smiren i elegantan dečko, koji je postao stolar radeći u stolariji kod braće Henrija i Valtera Šauba.
U ovoj priči treba pomenuti i jednu tragediju. Naime, 26. avgusta 1943. jedan od logoraša, Marko Orlović, udavio se posle skoka u jezero, gde je nameravao da se okupa. Spomen-ploču su mu podigli njegovi gardijci na ivici šume iznad jezera, o čemu postoje slike.
- Kako i zašto se Marko udavio ne znam, jer nigde nije zapisano - kaže Verner Stegeman, koji danas radi u opštinskoj arhivi u Andelfingenu. - Verovatno mu je bilo vruće, pa je onako zagrejan skočio u jezero i udavio se.
Verner Stegeman nam priča da se iz dokumenata vidi da su srpski oficiri u početku na posao u okolini jezera dolazili peške, ali posle izvesnog vremena su odbili da pešače, pa su posao bojkotovali. Zbog toga su dobili kamion kao prevozno sredstvo.
- Oni su bili veoma jaki momci. Verovatno su bili gardisti vašeg kralja Petra. Ali niko ne zna kako su ušli u Švajcarsku. Pretpostavlja se da su pomogli Francuzima u ratu i onda su, ili kao izbeglice ušli u Švajcarsku, ili su se sakrili od nemačke vojske i našli ovde utočište. Kasnije su otišli na školovanje u Cirih i Bern. Dvojica su ostala u Andelfingenu, Milan Savić i Sima Mirić, koji su kasnije zasnovali porodice ovde - priča Verner Stegeman, koji je u dokumentima našao mnogo interesantnih podataka o srpskim oficirima.